Културу испијања чаја углавном везујемо за Енглеску, али и за краљевску породицу и помало уштогљене манире. Истина, традиција поподневног чаја долази из Енглеске, али је ова култура високо развијена и у Азији, на Блиском Истоку, па и у другим земљама Европе.
ПРИВИЛЕГИЈА АРИСТОКРАТИЈЕ
Када се 1662. године краљ Чарлс ИИ венчао са португалском принцезом Катарином од Браганце, она је у мираз донела архипелаг поред индијског града Мумбаја и Тангера на крајњем северу Марока, али и дозволу Британцима да користе све луке у португалским колонијама у Африци, Азији и Америци, дајући тиме Енглеској и прва директна трговачка права на чај.
Краљичин утицај на популарност чаја у богатим друштвеним слојевима био је велик, јер обичај који је тада утврђен на двору почела је да опонаша и енглеска аристократија. Тиме је са „трона“ свргнуто национално пиће але, које је нека врста пива, а чај је до данас остао један од симбола енглеске културе.
КИНЕСКИ ПОРЦЕЛАН, ИНДИЈСКИ ЧАЈ, АЛИ ЕНГЛЕСКИ МАНИР
Током првих 200 година употребе чај је био привилегија више класе, због своје високе цене и тешке доступности, а оно што је целом свету познато као „чај у пет“ или обичај поподневног испијања чаја, установила је војвоткиња Ана Марија од Бедфорда и то сасвим случајно. Она је једног послеподнева, дакако, око пет часова, од своје слушкиње затражила прибор за припрему чаја, а шољица топлог чаја је кнегињи толико пријала да је закључила како је управо ово најбоље време за окрепљење у дугој паузи између доручка и ручка. Да, у то време служила су се само два оброка, а вечера је била онај обимнији. И тако је „чај у пет“ постао златно правило.
Али нешто у овој причи збуњује – кнегиња је тражила прибор како би сама припремила чај? О, да. Већ смо поменули да је чај у то време био изузетно скуп, па је било непримерено да послуга додирује скупоцене листове индијских биљака. Чај се чувао у кинеским теглама које су се износиле заједно са шољицама од кинеског порцелана и осталим прибором за његову припрему.
Како се кнегиња не би досађивала, убрзо је овај ритуал постао време за дружење са пријатељицама које би добијале позив на „чај у пет и угодну шетњу вртом“, а уједно и још један лаган оброк између доручка и вечере, јер су уз чај служене разне ђаконије које су се могле јести руком: мали сендвичи, хлепчићи са путером, колачићи… Па отуда и данашњи називи попут чајног пецива и чајног кекса.
Даме из високог друштва су овакве позиве радо прихватале, а чајанке су постале праве трач партије какве нам ни данас нису стране – с том разликом што су у оно време вођене у чипканим рукавицама и са шеширима за посебне прилике.
ШТА ЈЕ ОСТАЛО ОД ПОПОДНЕВНОГ ЧАЈА
Када је чај постао доступан и другим слојевима друштва, појавили су се термини „лоw теа“ и „хигх теа“ који су указивали на једну битну разлику. Први је служен на ниским салонским столовима у уобичајено време и као такав је остао симбол високог сталежа, док је други сервиран за трпезаријским столом у касним поподневним сатима, као замена за вечеру.
Класична чајанка тог времена данас није распрострањена међу Енглезима који радије посећују пабове и уживају у добром пиву, али култ „чаја у пет“ живи и даље, па ће вам домаћини у овој земљи радо приредити угођај када је посетите као туриста. Постоје разне понуде овог типа у склопу хотела и ресторана, али и шопинг молова.
Некад краљевски, данас комерцијализовани обичај – али, сложићете се, и даље једнако леп.