Најпознатије кафеџинице европских метропола су почетком 20. века, захваљујући својој богатој традицији, стекле статус културних институција. Оне се сматрају претечама кафића какве данас знамо, а важиле су за омиљена места окупљања европске аристократије, уметника, филозофа, револуционара…
Исти углед уживају и данас, па својим аутентичним изгледом, и ништа мање занимљивом причом која их прати, плене пажњу туриста једнако као музеји, тргови и историјски споменици. Сазнање да сте посетили локал у коме је Сигмунд Фројд својевремено често испијао кафе или да сте седели на истом оном месту са кога је Ђакомо Казанова упућивао погледе лепим Италијанкама, даје посебну вредност доживљеном.
„ПУШКИН“ ЈЕ ЈЕДНО ОД ТАКВИХ МЕСТА…
За „Кафе Пушкин“ у Москви сте морали чути. Толико је јединствен и шармантан, да и поред великог броја знаменитости у руској престоници, ипак нећете моћи да га не посетите. Његава традиција не сеже у тако далеку прошлост (иако овде све мирише на њу), али је зато прича о настанку“Пушкина“ веома занимљива. У време Хладног рата између Истока и Запада, када је француски песник Пјер Деланое написао стихове чувене шансоне „Натали“ у којој се спомиње „Кафе Пушкин“, а Жилбер Беко је отпевао – овај кафе није ни постојао, био је само песникова имагинација. Међутим, романтични стихови који говоре о странцу који се заљубљује у водича, лепу Рускињу Натали, и томе како она изговара озбиљне фразе о Октобарској револуцији, док он размишља како да је после музолеја Лењина одведе у „Кафе Пушкин“ на топлу чоколаду, залудели су цео свет. Ни то што се топла чоколада није служила ни у једној кафетерији у Москви средином 60-тих, као ни имагинарни „Кафе Пушкин“, нису спречавали туристе да га занесено траже по Москви.
Онда је уметник и угоститељ руско-француског порекла, Андреј Делос, одлучио да оживи „Пушкина“ из популарне песме и 1999. године на Тверском булевару, у здању барокне племићке виле из 18. века, отворио ресторан и послатичарницу под истим именом. Занимљиво је и то што је ресторан задржао потпуно аутентичан ентеријер аристократске породичне виле, са библиотеком и апотеком које су биле у њој. Овде ћете уживати у врхунским посластичарским мајсторијама, чоколади са листићима злата, пециву изванредног квалитета и чувеној „Пушкиновој“ торти. Свакако, очекује вас и повећи рачун на одласку, али и дивна успомена.
ИСТОРИЈА СЕ СТВАРАЛА У БЕЧКОМ „ЦЕНТРАЛУ“
„То је азил за оне који се осећају обавезним да убију време да не би и сами били убијени; дом из снова свих који не воле живот код куће; избеглиштво венчаних парова и љубавника против части интимности; станица за дезоријентисане који се траже и беже од себе током читавог живота, кријући свој его“ – записао је аустријски есејиста и новинар, Алфред Полгар, о кафеу „Централ“.
Беч је можда и једини европски град чији су кафићи финансијски потпомогнути од стране државе, као чувари традиције и један културолошки феномен. Међу њима је и „Кафе Централ“ који ужива статус историјске знаменитости града. Налази се у једном од најстаријих делова Беча, у улици Херенгасе, и данас је најстарији бечки кафе, мада не и први. Отворен је 1876. године у приземљу луксузне палате, са позлаћеним луковима, мермерним стубовима и кристалним лустерима, због чега је постао прави магнет, не само за научнике, уметнике, писце и политичаре, него и за племство. Зна се и да ревлуционар Лав Троцки био редован гост „Централа“ док је као емигрант живео у Бечу, баш као и његов пријатељ Лењин са којим је уз кафу и партије шаха водио разговоре од историјског значаја.
„ФЛОРИАН“ – САСТАЈАЛИШТЕ ЕВРОПСКЕ ЕЛИТЕ
Смештен испод аркада на једном од најлепших европских тргова, са погледом на катедралу Светог Марка, кафе-ресторан „Флоријан“ је од свог отварања, давне 1720. године, био и остао понос Венецијанаца. Званично је најстарији кафић у Италији, а његови редовни гости били су припадници млетачке аристократије, богати трговци, знаменити уметници и амбасадори из целог света. Овде се могла наручити топла чоколада која је у 18. веку била симбол престижа и срести људи који су чинили сам крем друштва: Гете, Марсел Пруст, Ђузепе Верди, Антон Рубинштеин, Лорд Бајрон, Ђакомо Казанова…
Исти углед „Флориан“ има и данас, а у четири тематски уређене просторије на које је подељен, све одише луксузом. Свуда су постављена огледала са позлаћеним рамовима и лустери од мурано стакла, док зидове собе великана красе портрети најславнијих становника Венеције. Међу његовим сталним гостима нису ретки ни они који припадају старим, угледним венецијанским породицама, који и данас долазе овде са захтевом да им се кафа служи увек за истим столом.
БЕОГРАДСКА ЛЕПОТИЦА „МОСКВА“
На подручју најужег центра српске престонице, више од једног века, поносно стоји хотел „Москва“ као један од симбола града. Познат такође и по својој кафетерији у коју стари Београђани радо свраћају на кафу и изврсне колаче, успео је да задиви и бројне славне личности и светску елиту која је кроз њега продефиловала.
„Та зграда је од самог почетка исијавала космополитизам у свакој својој цигли“ – рекао је један архитекта за зграду саграђену у царском (ампир) стилу, у којој је смештена „Москва“. Хотел је отворио лично српски краљ Петар И Карађорђевић, 1908. године, а на свечаном отварању је свирао оркестар краљеве гарде, док су гости били најзначајнији људи тог времена. Широко остакљеног високог приземља, раскошно осветљен венецијанским полијелејима, обложен црвеним мермером изнутра, а споља, у духу руске и бечке сецесије, шведским гранитом, мађарским зеленим „жолнаи“ плочицама и мајоликом, ово здање је проглашено за један од најзначајнијих споменика културе града Београда и од средине прошлог века се налази под заштитом државе.
Занимљиво је да је Иво Андрић у кафеу „Москва“ имао свој сто, за којим је углавном седео сам и уживао у домаћој кафи са ратлуком, да би га након популарности коју му је донела Нобелова награда за књижевност, заменио интимнијим местом у галерији кафетерије хотела „Москва“. Ако данас посетите ово култно место у Београду, поред домаће кафе, предлажемо вам и његов слатки бренд, торту Москва шнит која се прави по оригиналној рецептури из 1974. Јер, што је Сацхер торта за Беч, Москва шнит је за Београд – кажу у „Москви“.